ZAMKA ZA RODITELJE I DEO: Tipične greške koje roditelji prave u odnosu na svoju decu sportiste

Dragi roditelji (mladih) sportista, ovaj i naredni tekst biće namenjeni Vama.

U životu profesionalnog sportiste postoji nekoliko ključnih figura: trener, tim ispred koga se bori, saigrači  itd. Međutim, verovatno jedna od najznačajnih figura jesu roditelji: oni su često najveća podrška i najdobronamerniji kritičari. Sasvim sam siguran da svaki roditelj za svoje dete želi samo najbolje, te da su roditeljske namere prema detetu uvek „čiste“.

Ipak, u duhu one poslovice da je „put do pakla popločan najboljim namerama“, činjenica je da roditelji uz sve svoje najbolje namere i neizmernu ljubav koju osećaju prema deci ipak ponekad ili češće prave izvesne greške. Greške koje se u kontekstu mladog sportiste mogu pokazati kao veoma važne za razvoj njegove dalje profesionalne karijere.

Prvi izazov koji se nalazi pred roditeljima tiče se kritikovanja dece, tj. na koji način roditelj upućuje kritiku svom detetu.

Kritika je, složićete se, veoma važna za razvoj deteta: ona ima korektivnu notu i pomaže deci da se usavršavaju i napreduju. Međutim, kada kritika postaje toksična? Najjednostavniji odgovor na ovo kompleksno pitanje bi bio – kada je kritika upućena na ličnost!

Ukoliko ste skloni da detetu date etikete „smotankovića“, „trapavka“ i sl, ili ukoliko izgubi meč/utakmicu, a Vi mu kažete: „Eto, bio si lenj i zato si izgubio!“ zapravo mu upućujete kritike koje za njega nisu konstruktivne.

Biti lenj ili smotan je etiketa, a u odnosu na to dete ne vidi prostor za promenu i korekciju. Opasnost u davanju ovakvih kritika leži u tome što će uz ovakve poruke dete vrlo verovatno imati manjak samopouzdanja i samopoštovanja, što je pretnja za postignuća u sportu i kasnije u životu.

Opet iz najbolje namere, možete upasti u zamku da osnovni vid komunikacije sa detetom bude putem kritika, gde mu stalno nešto zamerate, ispravljate, prigovarate… Odnosno, lako možete da skliznete u nametanje osećaja krivice detetu.

(Npr. dete redovno ide na treninge i uvek daje svoj maksimum na utakmicama, a Vi to podrazumevate i nemate potrebu da ga povodom toga pohvalite. Opet, to isto dete sa svojom ekipom doživi poraz, a Vi mu skrećete pažnju šta je grešio tokom utakmice, šta treba bolje da uradi i šaljete mu npr. poruku „Da si se samo malo više potrudio…“. U čemu leži opasnost? )

Ukoliko vrline i pozitivne segmente u ponašanju deteta podrazumevate i ne ističete ih, dok mane i greške ističete, te nesvesno pozivate na osećaj krivice, dete će verovatno razviti sliku o sebi kao o nedovoljno kompetentnom i vrednom, sumnjaće u sebe i imaće niže samopouzdanje.

Druga krajnost ove priče je da dete „štitite“ od svih kritika i osećaja krivice. Odnosno, Vašim porukama možete podsticati dete da prebaci svoju odgovornost na druge ljude i/ili okolnosti, te da za sve neuspehe okrivljuje saigrače, trenera, lošu sportsku opremu i sl. Ovakva pecepcija je samosaobotirajuća: dete se ne uči preuzimanju odgovornosti i razvijaju se izbegavajući mehanizmi suočavanja u stresnim situacijama.

I ja lično kao roditelj, često pravim ovu grešku, jer sam potekao iz porodice gde su se dobre stvari podrazumevale, a loše bile isticane i stavljene u prvi plan kao nešto što je pogrešno i često sam dobijao kritike.

Nažalost, način vaspitanja i neke stvari koje smo mi doživljavali kao deca, kada postanemo roditelji koristimo («kopiramo» naše roditelje) jer mislimo da je to jedini ispravan način i to često nije istina.

Mi kao roditelji nismo savršeni i samo možemo da se trudimo da budemo bolja podrška našem detetu i da ga što bolje pripremimo za njegov samostalan život  i njegovo samostalno bavljenje sportom.

Razmislite malo za trenutak, šta vi radite isto ili slično kao vaši roditelji , a šta je ono što ste promenili i radite na drugi način?

Nastaviće se… 😉

Autor teksta Andrija Gerić diplomirani psiholog i naš proslavljeni odbojkaški reprezentativac.
Za više informacija o radu Adrije Gerića posetite  sajt www.andrijageric.com i profile na društvenim mrežama FB i IG.